Lep dan za umiranje

Na drugi dan Božića ubio se njen brat. U nju sam nekada davno bio zaljubljen. Još kao dečak. Davno bilo. U subotu je bila sahrana. Morao sam da je vidim, ali nisam imao snage da udjem i izjavim saučešće. Mrzim taj trenutak. Posebno što njenog brata nisam ni poznavao, za mene je to samo statistika, a njoj život. Dan je bio "ko stvoren za sahranu". Kasno popodne je bilo kada je povorka krenula ka raki. Opraštanje od pokojnika. I bez šminke je lepa, mada vidi se da je ostarila. Nismo više deca. Elegantna, dostojanstvena, bez scena kojih preziram na sahranama. Kao da krivi svog brata za bezumni postupak. Ne prašta mu. Setih se muslimanskih sahrana, gde ne mole pokojnika da im oprosti, nego praštaju sve pokojniku, koji dušu svoju Bogu predaje. Noć je već bila zrela kada sam joj poslao SMS. Pokušaj da je utešim, ili nespretna izjava saučešća. A život ide dalje...

Za koji sat ce svanuti badnje jutro. Kod sestre sam u Karanovcu. Iako sam pre ko zna koliko godina imao devojku iz Karanovca, i kao izlazio, i ovo je jedan u nizu gradova u Srbiji koje ne poznajem. Sestra zivi u jednoj od kula, najvisih zgrada u Karanovcu. A ko bar malo na brdu stoji, vise vidi nego onaj ispod brda - kaze stara poslovica. Meni se ko obicno ne spava, ne znam ni sam zasto, verovatno navika. Nekada mi je strah, strepnja pred sledecim danom (ili danima) terala san sa ociju, a sada mi je ostala navika valjda. I tako, u sred noci, sa jednog od poslednjih spratova kule posmatram usnuli grad na Ibru. Prozori "komsija". U bar trecini gori svetlo ili radi televizor. Praznicni su dani u Srbiji, i ne treba zameriti ljudima sto ostaju do kasno budni, ali zar je moguce da toliki broj ljudi sa mnom "cuva ovu noc od budnih"? Rade li sta korisno, kreativno, ili tek kradu Bogu dane, odnosno ovu noc? Mogu samo da pretpostavljam. Ali ako mene pitate, bas kao nekada, svoje nocne sate okupirane nesanicom, posveticu vama, svojim citaocima, jer sam vam ostao duzan jos sa mojblog servera.