Palanačko groblje
Na drugi dan Božića ubio se njen brat. U nju sam nekada davno bio zaljubljen. Još kao dečak. Davno bilo. U subotu je bila sahrana. Morao sam da je vidim, ali nisam imao snage da udjem i izjavim saučešće. Mrzim taj trenutak. Posebno što njenog brata nisam ni poznavao, za mene je to samo statistika, a njoj život. Dan je bio "ko stvoren za sahranu". Kasno popodne je bilo kada je povorka krenula ka raki. Opraštanje od pokojnika. I bez šminke je lepa, mada vidi se da je ostarila. Nismo više deca. Elegantna, dostojanstvena, bez scena kojih preziram na sahranama. Kao da krivi svog brata za bezumni postupak. Ne prašta mu. Setih se muslimanskih sahrana, gde ne mole pokojnika da im oprosti, nego praštaju sve pokojniku, koji dušu svoju Bogu predaje. Noć je već bila zrela kada sam joj poslao SMS. Pokušaj da je utešim, ili nespretna izjava saučešća. A život ide dalje...