mrtav odavno...
Voleo bih da mogu da udahnem, da zadrzim vazduh do granice bola, granice vecnosti. Da mogu, kao nekada, da slusam kisu, vetar, zvuk vremena koji prolazi. Deciju graju iz parka, iz dvorista. Da mogu da se probudim u cik zore, srecan sto sam ziv, zagledan u zornjacu na nebu nevine plave boje, one plave, kao na vrhu zastave Jugoslavije - zemlje koje vise nema. Da u toj polutami novog dana, rukom zamahnem ka tom plavetnilu, zeljan da ga zgrabim. Da se osetim slobodnim kao nekada.
Voleo bih da mogu da osetim strah. Onaj pravi istinski strah, tako poznat svakom zivom stvoru. Sta bih tek dao da mogu da pisem. Pisem onako "prokleto dobro" kao nekada. Kao onda dok sam bio ziv. Umetnost nije stvar nas umrlih. Moze pisati samo onaj koji zivi, koji pati, koji luta... a ne neko meni slican, sa prebivalistem na vecnoj adresi.
Zivot se zavrsio. Znao sam da ce jednom doci kraj, i naivno verovao da cu prepoznati taj trenutak umiranja i pre smrti uciniti nesto izuzetno, nesto sto ce mozda i samu smrt prevariti. Naivne li fantazije. Sustigla me je u raskoraku, obrisala sve zapisano, i tek u tudjim secanjima pokusavam da od tih kockica ponovo sastavim svoj nekadasnji zivot. Nezahvalan posao, ali imam li sta drugo ciniti u ovoj dosadnoj smrtnoj vecnosti?